Prije nekoliko dana saznala sam da je moja prijateljica Willie (Wilhelmina) nedavno preminula. Dugi je niz godina bila u našoj molitvenoj skupini Cenacle.
Rano jutros, dok sam molila za odmor njezine duše, iznenada sam se našla u prekrasnom zelenom vrtu.
Willie je bila tamo, izgledala je tako veselo, baš kao što je bila dok je bila živa, i uz uzbuđen glas rekla mi je: „O, Valentina! Hvala ti na tvojim molitvama.”
Stajala sam pokraj nje, divila se njezinoj haljini, i rekla sam: „O, lijepo si odjevena!”
Nosila je dugu, vrlo mekanu, blijedo plavu haljinu, gotovo bijelu. Uz nju je stajala velika skupina dama. Zajedno smo se divile maloj, jednogate kući izrađenoj od posebnog sjajnog materijala. Nije bila previše sjajna, ali je bila okružena svjetlošću, potpuno blistava. Nije bila ni od cementa ni od cigle, nego od nekog posebnog nebeskog materijala.
Rekla sam: „Bože moj, nikada nisam vidjela ništa slično tome.” Gospodin može stvoriti bilo što.
Willie mi se okrenula i rekla: „Mislim da je to tvoja kuća, Valentina.”
Odgovorila sam: „Ne mislim. Nitko mi nije rekao da je to moja kuća.”
Onda je odjednom shvatila i uz uzbuđenje u glasu uzviknula: „Ne! Ne, to je za mene! Oh, izgleda tako prekrasno.”
„O Gospodine, ovo je bolje od one koju sam imala kod kuće (na Zemlji). Tako sam zahvalna. Pogledaj prekrasnu kuću koju su pripremili za mene.”
Bila je tako sretna i dirnuta. Dok smo se divile prekrasnoj kući, primijetila sam dva stupa na krovu, svaki visok oko pola metra, i to su bili pravi plamenovi vatre koji su se kretali.
Dok sam se divio plamenovima, rekao sam: „Vidi to, Willie! To je Sveti Duh i nalazi se na vrhu krova tvoje kuće!”
Willie je na dobrom mjestu i uistinu veseo i sretan.
Willie, moli se za nas i počivaj u miru.